А је л' морам и ја да будем Чарли (Ј)ебдо?

Утисак 1 (7. 1. 2015): А како би било да ми спроведемо један екстерминатус на територији целе обећане земље? Заправо, све источно од Египта и све западно од Индије. Рокнемо 1000 атомских бомби, карпет-бомбујемо д шит аут оф дет мадафака и кажемо "Ах, како волем мирис напалма у зору!" А онда, када сва та територија постане стакло, користимо то да се споразумевамо морзовом азбуком међупланетарно.
Мислим, има тамо пуно невиних људи и све... али ако зажмуримо на 5-6 сати, не морамо више да се смарамо са...
па...
муслиманима.
Бар не док не бомбардујемо Кину, Индију, Француску, Немачку, добар део Британије и већину Европе заправо... Северну Африку... Русију, зато што су руси. Аустралија је ок. Аустралија и Јапан су кул.
Замисли то, дођу ванземаљци и виде врсту од две расе - једна од њих гледа еротски садржај којег би се и сотона постидео, а друга блеји у најсмртоноснијој проклетој околини где је све велико, зло и хоће да те убије или повреди.
"Шта је било са остатком планете?"
"Нису нам се свидели."



Утисак 2 (7. 1. 2015): Па добро, да ли си МОРАО да га убијеш? Какву разлику је правио он. Рањен и не смета ти, а ниси га лепо ни мучио и снимио. Само си га убио... да би га убио. Ништа друго до немар према животу. Вероватно утрнуо од убијања 12-јебено-људи. А још је и тај пандур био муслиман. Мислим... шта кој...



Утисак 3 (7. 1. 2015): Једна опасна последица овога је говор о томе како држава сад треба да ускаче и штити све могуће грађане и активности и новине и све и не знам ни ја шта да ради. У овом моменту контам да су имали неку заштиту, поготово због пређашњих напада. Ако се држава превише умеша у ове ствари, онда имамо нешто што почиње да личи на (отворену) тиранију... а то је можда и већа победа за "тероре" него смрт 12 људи. Мислим где повучеш линију у тој јакој спрези која настаје између власти и друштвеног живота. Оно шта штитиш - то и контролишеш - у потпуности.



Утисак 4 (8. 1. 2015): Али чекај, брате, не да хоћу сад да оправдам мајмуне са фантомкама и калашима, али оно... Ако је твоја држава снабдевала кољаче и терористе оружијем, логистиком, тренингом... и нападала другу суверену државу... и онда се окренеш на те исте терористе кад они хоће своју државу...  Можда си и ти помало крив.
Мислим, колико је људи обезглављено, измрцварено, спаљено, прикуцано за крстове, силовано и на друге начине побијено само зато што некоме није одговарао Асад из неких ктулуанских геополитичких разлога?
И уосталом, терористи нису упали у кућу неког тамо цивила. Упали су у редакцију часописа који је напао њиховог вођу. Постоји јасан мотив (ма колико неоправдана била реакција) и јасна мисија.
Добро, осим полицајца на улици. Јебига за њега. Јебига.



Утисак 5 (8. 1. 2015): Како је неко успео са калашима и панцирима да ушета у проклети ПАРИЗ и онда се извезе из њега? Ако је све то тако лако, зашто то нисмо урадили '99? Пошаљемо 100 војника и кажемо "Фри фајр он доуз мадафаказ. Без предаје!" И онда гледамо то на кабловској. Мислим, пре 3 месеца сам био у Паризу и они имају пандуре/гарду са ПАНЦИРИМА И ДУГИМ ЦЕВИМА И ХАМЕРИМА код Ајфела....
Мислим, дај, шта раде обавештајне службе. Ако неко може да ти се ушета тако у престоницу и још одшета после свега... Мало си фејловао, момче.
Или ниси?



Утисак 6 (8. 1. 2015): Да, знао сам да је неко направио срање да би ови могли да уђу. Како се испоставља, пустила их је једна жена која иначе ради у том часопису.
Још једна непопуларна мисао: Зар не би било паметније да не пусти те људе унутра? Мислим, коју РЕАЛНУ гаранцију је имала да ће њу и њено дете ови оставити у животу? Мислим, то су муслимански терористи. Дај. А како би било да је дете склонила иза себе и кренула да вришти на сав глас? Да ли би онда одјебали видећи да не могу да изврше више оно што су хтели. Можда би убили њу? Можда не би успели да убију и њено дете?
Али у сваком слушају не би погинуло 12 људи, а то је морала знати да ће се десити.
То би био прави мартир за слободу изражавања.
мех.



Утисак 7 (9. 1. 2015): веома интересантно. И шта ја сад да мислим...

Парада педера

Колико дуго ће бити потребно да схватимо колико је срамотно и гадно у Божијим очима да гледа разврат, перверзију и дегенерике како шетају градом... не само градом - целом овом земљом!

Још од последње геј параде одржане у априлу 2013, Бог нам шаље упозорења и опомене, доказе да нас још увек ипак воли и да хоће да нас врати на прави пут. Колико поплава је потребно да се деси да би србин научио шта је срамота и да фегет Београдом и Србијом шетати не сме. Апелујем на патријарха СПЦ да организује нови молебан за престанак поплава али и за обраћење народа од пута пропасти и греха којим тренутно иде, имајући у виду да већина народа подржава тренутно парадирање.

Неукус је и само постојање фегета, а камоли његово парадирање у тренутцима несреће као што су поплаве у Србији у мају када су у великим бројевима девијантни дегенерици измилели и користили се туђом несрећом за своју добит и за добит ко зна чијих интереса а све на срамоту, штету грађана србије, јавног морала и општег наталитета.



Шта је са одштетом за обреновчане.... шта је са Кладовом сад.... зашто ми у аутобусу нуде слаткише...

... у Америци то макар раде у комбијима и са бомбоницама ако хоће моју гузу. Преферирам то. Мислим, мањи је трошак..



Дакле, сви да изађемо на следећу параду и да...........

....


.
их жртвујемо Одину?

Кључ мисли: Хомосексуалац =/= педер, фегет, дегенерик, скот...

догматика, антропологија, хемороиди

Ведран: Ај' овде да пређемо, морам до апотеке по крему.
Ја: А?
Ведран: Хемороиди.
Ја(зачикавајуће): Брате, не можеш тако интервенисати над Божијом вољом. Имаш нешто с разлогом, сад се моли и проникни у Божију вољ-
Ведран: Не сери.
Ја: Не може сад тако, ти интервенишеш на природи.
Ведран: Па шта? То није део природе.
Ја: Како није, кад је човек склон томе.
Ведран: Није по стварању, јесте по паду.
Ја: Дакле по промислу, дакле по Богу.
Ведран: терминологија.
Ја: "терминологија" је терминологија.
Ведран: Молим?
Ја: Хајдегер - пичко!! (улазимо у продавницу) Заборави. Ионако је природа динамична ствар, мења се.
Ведран: Даћете ми крему против хемороида.
Продавачица: Наравно. (одлази)
Ведран: Није свака природа променљива. Божија није.
Ја: Добро да, али то је сад небитно. Људска и Божанска - ниђе везе.
Ведран: Како ниђе везе, па онда се човек не може спасити!
Продавачица (даје крему): Али, по Палами, човек је причасан преко енергија. Енергије имају везе управо са суштином преко којих се она пројављује, истовремено не бивајући у целости обухваћена њима. Уосталом то има и у другој Петровој 1, 4.
Ја: (гледам Ведрана, бело)
Ведран: (гледа мене, бело)
Ми: (Гледамо је бело у тишини)
(Чује се типкање телефона, Ведран диже слушалицу, лица су и даље смрзнута)
Ведран: П-помаже Бог, Владико, благословите, имамо питање за вас.
еп. Игњатије: (неразговетна кратка реч.)
Ведран: Је ли истина да је човек причастан преко енергија Божијих, самој Божијој суштини.
еп. Игњатије: *** **** епископ ***** евхаристија ** *** икона христа ***** **** * *** Да.
Ведран: (И даље блед, гаси телефон)
Пар секунди мука.
Ја: (примећујем да жена носи крстић на ланчићу. Упирем прстом. Погледам Ведрана. Шапућем.) Католички. РИМО-Католички.
Ведран: (Долази себи. Разљућено гледа/мо) Ви сте римокатолкиња?
Продавачица: (Кратко и благо) Да.
Ја: МОРЕ МРШ У ПИЧКУ МАТЕРИНУ ТИ ЋЕШ НАС ДА ПРЕВАРИШ СОТОНО ПАПСКА СА СВОЈОМ ТЕОЛОГИЈОМ ВИ СТЕ БОГА ЗАМЕНИЛИ ЗА ПАПУ КОЈИ ВАМ ЈЕ НЕПОГРЕШИВ И СТЕПИНАЦ КОЉАЧ ВАМ ЈЕ СВЕТИТЕЉ И ВИ НЕВЕРУЈЕТЕ У СВЕТОГ ДУХА И ОТПАЛИ СТЕ ОД ОТАЦА И ПРИЧЕШЋУЈЕТЕ СЕ БЕСКВАСНИМ ЧИПСОМ И МАРШ У ТРИСТА ПИЧКИ МАТЕРИНИ!!!!!!једанједанједанједан

И тако отидоше блажено малоумни, но возлишени хемороида.

Спасавање редова Милорада

Чујем ти ја тако - биће срања у Шапцу, па реко да кренем, да се не излију хемикалије из ''Зорке'', да не буде Шабац Обреновац, да једном срби спрече срање пре него што сеахахахаха.

да.

Људи испред Сава Центра у расулу. Дошао ко зна ко с конца и с конопца. Трче, дерњају се, гурају се као да се деле јапанске трешње, улази ко где стигне, претрпавају се - општа хајдучија.
Током махом културне вожње одмах сам увидео профил људи са којима сам. Зезају се, набијени су енергијом. Надувани балони. Људи су дошли не са циљем да нешто раде организовано, него да шакама зауставе воду. Наравно, маса је увек неорганизована.

само нисам очекивао да и полиција и локални штаб буде ''маса''. Прецизније: бескорисна врећа димећих гов-.
Аутобуси стижу, изливају се људи иииииии ништа.
Чекамо на станици, првих 10 аутобуса искрцано. Нема полицајца са мегафоном. Нема војника. Нема представника штаба који распоређује људе. Истини за вољу, мени је било сумЉиво одмах у бусу то што са нама не иде 1-2 пандура и 2-3 редара и зашто се одмах не деле информације, не припремају људи.

шака присутних аутистичних полицајаца и представника штаба нам говори да чекамо. Прекасно за масу људи повучену ко зна киме која је отишла низ ко зна који јебени пут.
Агитатори одвлаче да се иде ка општини иако нам је ЕКСПЛИЦИТНО речено да јебено не мрдамо дупета са стајалишта. Једино јебено ''наређење''.
Не. Људи иду ка општини. Ваљда је то навика нас срба. Кад не ваља у земљи, слиј се у општину, дигни грла, стоко, ка прозорима и мучи. Мучи, пичка ти материна беЗкорисна, кад не знаш ни једну основну команду да послушаш.

Стижу неки аутобуси који укрцавају људе. Још чекања. Нервоза расте, неорганизованос постаје очигледна. Тада се још увек сумња само на кашњење информација и друге сличне проблеме.

Труцкамо се најзад ка неком селу у близини. Излазимо из бусева и агонија почиње. Тискамо се као стока на клање низ пут. Нико да нам се обрати. Нема униформисаних лица, пиштљки, токи-вокија, светала... само маса која се креће и сва пометња коју она са собом носи.
''Оставите џакове овде на гомилу''
''Не треба им људи горе, има их већ пуно''
''Плави! ено деру се''
Да, деру се, малоумниче, ускоро ћеш и ТИ бити разлог зашто се деру.

Најзад долазимо до места где се прави брана. Без речи закључујемо шта нам је чинити, ступамо у редове, додају се џакови. Све време је очајничка претпоставка да су људи који су већ ту - информисани - да је довољно да их копирамо.
Ланац се стално распада. Људи, говна, тискају се наниже да виде поплаву. За то су дошли. Хоће да виде људе како се даве, воду која носи кућу. Фасцинираност праисторијског човека природним стихијама. Они који не иду наниже, сморени и беспослени блеје на путу.
Њива на којој се ради ка реци је јебена каљуга. нога у влажну, растреситу земљу упада 30 сантима. Додај један џак и нећеш их извући лако.

Један мучни багер ради, средина ланца дисциплиновано стоји и чека - чека свој једини посао, а то је да додаје џакове. Али ту су ''падобранци''..
''пукла је брана, готово је!''
''еееееј шта то радите'' вичу у пролазу док се лежерно враћају са бране. Туристи.
''готово је! продани смо!''

Нема смене. Људи су исувише непоуздани, стално одлазе, прекидају рад. Оно мало што ради ради до изнемоглости и чак и тако систем пуца. Не могу да верујем да нису могли да организују 3 пандура да блеје један на почетку, други на крају и трећи у средини и шета се. Диже морал, контролише, преноси информације. Ми нисмо радна група. Ми смо руља што се тиска на сензацију. Једна трећина људи ради непрекидно, две трећине се шеткају, блеје на путу или су СКРОЗ НАЗАД КОД АУТОБУСА.

Једно радно крило трокилометарске планиране бране потпуно пуца, распада се, људи га напуштају потпуно. Неко је лагао да је пукла - пукнем га у око. Остајемо да радимо. Видимо, ако багер ради и пандур одоздо се не повлачи - нема шансе да је тако лоше. Мислим, навире вода, али није јебени цунами. Само земља више и више постаје каљуга.

3 сата рада. Ноге уморне, леђа боле од џакова тешких, из неког разлога, по 20-30 кила, ВОДЕ ЗА ПИЋЕ НЕМА. Зашто? Јер јебеш нас. Срећом, било је разборитих који су носили своју, па се издржало. Радна група људи била је сасвим солидарна и веома орна на акцију.
Око 20 до 3, или јебемлига кад ли даје се ''команда'' да је готово. Не знамо ни шта је готово. Да ли је пукло? Да ли смо помогли? Бежимо ли или идемо на заслужени одмор?

Успут гледамо људе који долазе, који блеје на џаковима, пуше и пију, гледамо надуване и пијанце. Мрзимо их. Укрцавамо се у бусеве како ко стигне. Тако је од почетка. Групе не постоје, свако је за себе. Добро, постоје групице другара. Зато су, између осталог и неорганизовани. Гледају једни друге, а не целу радну групу. Ухватио сам место у једном бусева. То је срећа коју није свако имао. Не знам како је дошло до таквог промашаја, а опет и не чуди ме много... али, доста људи је остављено. По правилу, то су људи који су били скроз напред - у каљузи.

Труцкамо се, без плана и јасне команде - за Београд. Гасим се полако јер ме тај профил људи, по правилу, смара. Нису ми смешне њихове форе, дијалози су им дебилни и Жикина династија НИЈЕ ТЕМА ЗА РАЗГОВОР.
Будим се, аутобус иде 2 на сат. Група људи пешачи испред и не помера се да аутобус прође - из протеста. Тензија расте у аутобусу.
''прегази их, свирни им!''
''Крени, склониће се они, неће да гину!'' јебем ти оца ретардираног.
''пусти нас да их бијемо-табамо-јебемо им матер''
(возачу)''Дебил! Идиот! Кретен! Уместо да крене за оним бусем, он се развлачи. Пичкица!''

Сав притисак на возачу. Ни мало разумевња од путника. Кретени испред не знам шта су мислили да постижу, али нас су сморили свакако. Долазе неки бусеви и по њих мучене и ми продужавамо пуном паром за Београд. Давим се у диму јер је људима очигледно незамисливо да се у АУТОБУСУ НЕ ПУШИ. Не схватају суптилне назнаке попут одаљавања или накашљавања. Тј. реално, схватају - боли их.

Углавном, стижемо ти ми некако у БГ и јебеш ти све.

Изградили смо, како чујем, 700нак метара бране. Да је била боља организација завршили бисмо сва 3 километра.
Срећно овима који иду у 9. Макар је ретардирани неорганизовани штаб смењен. Слика нема јер инстаграм не ради у мраку. :P Штета, радо бих сликао неке сцене.

http://www.srbijadanas.net/haos-izvestaj-sa-lica-mesta-u-sapcu/
Овај човек је ретард и треба га обесити за муда на бандери - одмах после и поред оних профитера - генија који су продавали хлеб, воду, чизме дупло скупље. СРБИЈА!!

2081 - сви су напокон једнаки

Спојлер алрт! Ко није гледао кратки филм 2081 ни читао кратку (заиста кратку) причу по којој је исти рађен, би свакако требало да остави шпорет укључен, сарму незавијену, жену, ђецу..

Углавном, фајнл ворнинг. И НЕ, филм није најгоре срање. Зар бих ја икада шеровао неку трешину?
Добро, не још...



Е тако. Мој општи утисак је да је целокупна идеја, и у филму и у књизи, мало... траљаво спроведена. Само мало. Као да је неко смислио добру сцену, или добар "трип", идеју, оно шта читалац треба да доживи, а није скроз добро одвео до тога. Пуно тога иде на претпоставку. За почетак, нема се утисак личних међусобних односа. Ликови су, због недостатка претходне интеракције, помало бледи. Одвођење сина маторог брачног пара - Херисона, је тек нека слика. То што отац због справа за хендикепе не може ни да се сети тога ни да размишља о томе за мене није толико страшно јер нема никаквог претходног проживљавања њиховог односа. Констатација да му је то син није довољна, бар не у уметности - у принципу у уметности било које врсте. Али ипак, занимљиве су неке идеје које су изложене, а још занимљивија је расправа која би могла да уследи - поготово данас и у контексту данашње проблематике једнакости, права и сличног...

Филм-књига, може да има тумачење у једном општем друштвеном смислу. Хоћу да кажем да није случајно узет балет у некаквој културној установи и није случајно радња већину времена на ТВ-у. Уметност је основни израз човекове слободе - могућност да ствари прикаже, схвати, види, проживи из другог угла или на други начин. То је, на пример, она слобода коју човек има не да смрт избегне, него да јој се наруга или прикаже сав њен ужас, како већ он жели и може... С друге стране телевизор је нека врста нашег прозора у свет. Контакт са јавношћу, друштвом. Заједно, по мени, они могу да представљају јавну сцену неког друштва.
Све функционише по устаљеном поретку. Имамо музичаре који диктирају медиокритетни ритам - публику (бар ту елиту) која учествује у целој ствари, балерине које су парадоксална мешавина лепог и ружног, грациозног и неспретног. Ту су, наравно, и пси естаблишмента, државна сила која ни у нижим ни у вишим члановима не показује знаке ни намере да поштује правила игре по којима други играју. Дакле с једне стране имамо разраду идеје једнакости свих до апсурда, а с друге стране имамо једно дистопистичко друштво које је зарад развијања таквог друштва дозволило чак 200 измена устава. Само у томе видимо колико пуно држава гуши. С једне стране апсурд потпуне једнакости људи, схваћене у смислу истоветности, а с друге стране опресија која се рађа из сваког одрицања од личних права. Држава не само да је ушла у домове и породице, што видимо из Џорџовог сећања, већ је ушла и у главе људи. Човек не може више да ради шта хоће, не може да говори шта хоће, не може да практикује у свом дому шта хоће, не може да мисли шта хоће.
То је суштина власти, да гута увек и још и никад не стане док све није под њом. То је природа сваке политичке власти и моћи.


Углавном, на ту јавну друштвену сцену, симболизовану у телевизијском преносу балета, ступа некакав изгредник - побуњеник. Узгред, није ли симпатично што је балет који изводе - Успавана лепотица?
Углавном, овде се прича и филм разликују. У филму видимо једног племенитог револуционара са помало наивним наступом. У причи налазимо моћан наступ једног егоманијака, можда чак и лудака.
Предпостављам да је таква судбина свих оних који покушају да се истакну. Више ми се допада како у филму Џорџ бива опчињен наступом. Има извесне драме у томе да из монструозне учмалости у којој се налази га извлачи управо један уметнички покрет - чин пркоса, личног изражаја, издизања изнад осталих - а онда, када естаблишмент угуши то, слика брзо бледи. Џорџ чак више ни не препознаје свог сина. Харисон је његов син у смислу приче о човеку у дистопији - гледано из угла Џорџа, али је такође и син народа који се из народа издваја и покушава да изврши револуцију - и он схвата, колико могу да видим у његовом плану, да он не може да победи, не онако како они очекују. Он очекује да изгуби, погине, да би тај његов чин отворио људима очи. Он је можда и могао да разнесе ту дворану, али он је изабрао да не изврши политички тероризам. Његов тероризам је духовни, а не пука борба за контролу полуга власти. Он хоће и саме полуге да разруши. Значајан поглед потпуног разумевања, скоро намиг, пре него што ће за своју идеју, свој живот заправо, не тек пуку теорему-идеју, положити управо тај свој живот.

Као прави револуционар он разуме да покушај мењања владајућег поретка ствари не може да се извршти пуком реорагнизацијом или некаквим новим актима, законима. Преокрет има ону пуну снагу када се она годинама, можда чак и генерацијама, накупља у људима и једног дана се сви погледају међусобно и схвате. Тада се ствари мењају природно, оно "подсвесно", то јест неизречено у друштву, просто постаје прејако да би га стање ствари задржало. Па добро сад баш.... природно....

Револуција о којој ја причам односи се на бруст-халтере, наравно

То је, ипак, вечита борба између жртвовања, борбе - који могу бити сасвим суптилни, и опште лењости и потребе да се "ноге дигну у вис". Авај, како то бива са недокучивом људском природом, увек се јави неки нови проблем. Ипак ми живимо у динамичном свету, ипак не можемо да укротимо ни себе лично, никада, не до краја. Добро је то. Где има борбе, конфликта, има и места за напредак.
А борба о којој говорим је она дрскост да се размишља слободно, истражује, живи живот пуним плућима. Највећа је дрскост не изабрати други канал или не платити рачуне - највећа је дрскост угасити ТВ и упалити мозак. Револуција је, у мом доживљају, у сасвим обичним свакодневним, а ипак толико запостављеним стварима.

Коме је борба мрска - чека га учмалост одржавана велом бесмислене буке - која не дозвољава размишљање - то је "сома", о којој је Хаксли говорио, коју већ данас конзумирамо. Не једна сома, него прилагођена личним потребама - још опаснија.
А не могу ни заобићи "doublethink" - Орвелово двомислије. Да симултано важе две истине. Ми заиста живимо и Орвелово двомислије: видимо истину, разумемо је и прихватамо - и живимо супротно томе. Можда нема "Океаније" нити "светске Државе", али дистопија има власт над нама, овде и сада, суптилније и подмуклије него што се чини да су два великана хтела то да покажу...

Прво те игноришу, онда ти се смеју, онда се боре против тебе,
а онда гледамо жене како трче за бусом без брусева.
А онда завијемо сарму и попијемо по једну љуту.

Бонус: Хаксли или Орвел, питање је сад...

Материјалистичка генерација

Људи данашњице су прилично разочаравајући. Можда чак и више од моје последње изведбе у кревету, али нећемо сад о томе...
21. Век донео је толико изума, толико технологије - толико није решио основне људске потребе. Радио, авион, свемирска технологија, мобилни телефони, интернет. Људи су данас ипак, прилично отуђени. Усамљени. Трче кроз живот скупљајући паре, трошећи их на живот који немају времена да живе. Отимају се на, сада већ озлоглашеним, распродајама. Где год и кад год је нешто "џабака" имају се видети ти.... они. Непросвећени, приземни, похлепни, материјалисти. Они који грабе.

ditto

Шта се то десило у нашим мозговима за време еволуције? Шта се то није десило? Ко је одговоран за настало стање? Појединац? Снага друштвене масе, неконтролисана и примална, која појединца обузима и сврстава у свој предисторијски пир? Не говорим о Србији, не говорим о мушкарцима или женама, старима или младима, партизановцима или звездашима... интересује ме само човек, огољен оних контекста који су небитни или само продукт насталог стања. Интересује ме покретач. Да, ствар са јапанским трешњама је само начин да продам причу.

Ако могу они, зашто не бих и ја... Узгред, не мислите ли да је слатко то
што су нас тако љубазно упозоравали? Није слоба крив, ми смо говна!

И када погледамо у себе и установимо дијагнозу - да нас и дан данас испуњавају и чине срећним сасвим површне, материјалне и ситне ствари - пороци, храна, секс, имовина....

Чееееееееееекај мало...

Ако нас заиста испуњавају те ствари... зашто никад није било веће продаје жуте штампе? Откуд таква естрадизација политике и друштвеног живота? Откуд штампање и издавање толиког кича и шунда? Како ријалити-шоу интерреагује са овим нашим хомо-материјалопитекусом (дил виф ит!)? Како нам је, таквим материјалистима, толико велики проблем нереалних стандарда који се намећу женама тек сад искрсао? Говорим, наравно, о идеалној жени од 23.2 кг са струком дебљине палца просечног етиопског детета и сисама величине нечега што је нерално велико и тотално забавно употребити у овој аналогији....

Мени, бар, се чини да је прикладније за једну материјалистичку генерацију да се шетају наоколо голи, да су паркови свуд наоколо, да је јавни морал сасвим лабава, готово непостојећа ствар... после радног дана, или за време одмора, иде се на пикник у природу, ужива се планини, ливади, мору, сунцу, небу посутом звездама... Девојци са великим си-


Али није тако. Заправо, раније генерације, којима ми данас лепимо етикету некаквих идеалиста, људи који су оперисали у неким тоталитарним или идеалистичким друштвима, заправо ти људи су били далеко више... материјалисти од нас. Сада морам позвати у помоћ своје другаре: велике и компликоване речи. Упознајте господина Постмодернизма и његову субмисивну сексуалну партнерку госпођу Деконструкцију.

Имају и пса Скепсу.

 Ја бих био најбољи професор философије икад. То на страну... 20. и 21. век донео је са собом, или ако баш хоћемо, донели смо ми у њега - овај диван брачни пар. Гламурозно ушетавши у нашу културу са својим либералним схватањима они су уништили свету институцију брака између господе Метанаратива и госпођа Друштва.
Пластично речено, материјалистичке генерације су биле оне које су приступале материји, тј. свету, тј. уопште реалности из истог угла. Било би погрешно рећи "здраво за готово", али макар су људи оперисали унутар одређених претпоставки. Оне су се тицале света, човека, начина уређења и функционисања друштва, па чак и метафизике. То је тзв. метанаратив - велики наратив - велика заједничка прича - заједнички контекст.
А онда су господа Метанаративи осетили оштар бич промискуитетне госпође Деконструкције.
Светски ратови, моралне и друге друштвене кризе пробудиле су у човеку онај прилично исконски нагон - да се пита питања попут "Зашто?" и "Да ли?", "Како?" и "У ком случају?", као и "Да ли је св. Никола посна слава?" и "Колико пута смем да ударим жену или дете ако је пост?"

За оне који су рекли 12 или 21 - више среће у 22. веку.

Та питања су поцепала некад уједињено друштво које је сада прилично непристојно кренуло да се шетка по театру реалности и кренуло да загледа ствари из других углова и да пипка експонате. Госпође Друштва су биле силно љубоморне и до дан данас нису преболеле понашање својих раскалашних мужева.
То, заузврат, ствара данашњу ситуацију "смрти реалности", у којој чак и нама најапсурдније идеје не само да обитавају, већ и напредују. То је онај корен мисли који је изродио данашње стање, пре свега у Европи - "anything goes". То је оно: "Како му кој мој није јасно да то није тако, него овако како ја мислим!?"

Какве то има везе са материјализмом или, назваћу га тако, илузионизмом?

Ако не постоји неки метанаратив који може да обједини наша виђења, онда прибегавамо оним мањим наративима. То је јако плодно тло за пропаганду, сурогате (менталне и физичке), манипулацију. Маркетинг, ипак, постоји вековима... није случајно сада процветао.
Човеку се данас продаје не производ - него статус. Продаје му се искуство нечега. Продаје му се, на неки начин и део њега самог. Жижек је много паметнији од мене:

И тако, ми смо данас престали да конзумирамо природу, то јест материју. Конзумација у 21. веку своди се на много суптилније ствари... Када данашњи човек купи брз ауто, он не купује лепо парче метала које му нарочито лепо стоји уз фризуру(иако: Неш Бриџис) - он купује читав сет идеја, које он лично или мања или већа група приписује том предмету.

Тако, данашња генерација није нимало материјалистичка. Ми смо изгнали материју. У театру смо експонате испипкали, изокретали, изпремештали - безобразно и без поштовања - и сада свако седи у свом ћошку и ужива у погледу. Понеки се и надвикују и свађају око тога чији је већи, аааааааааали то је део људске природе.

Зато су ми стране оне дијагнозе које критикују друштвене феномене са стриктно прималне стране човека. Ствар је постала суптилнија и компликованија. Зато ми се не свиђају проповеди о Богу заробљене у антици и васкрснуте само на 20ак минута сваке недеље око 9 ујутро, да би одмах потом биле сахрањене и остављене да чекају на следеће недељно загледање.

Не нудим никакво решење јер га немам, само его-сексуалишем својим умом поједине идеје...
Као и они други људи... који гледају из својих угло... а у курац.