Спојлер алрт! Ко није гледао кратки филм 2081 ни читао кратку (заиста кратку) причу по којој је исти рађен, би свакако требало да остави шпорет укључен, сарму незавијену, жену, ђецу..
Углавном, фајнл ворнинг. И НЕ, филм није најгоре срање. Зар бих ја икада шеровао неку трешину?
Добро, не још...
Е тако. Мој општи утисак је да је целокупна идеја, и у филму и у књизи, мало... траљаво спроведена. Само мало. Као да је неко смислио добру сцену, или добар "трип", идеју, оно шта читалац треба да доживи, а није скроз добро одвео до тога. Пуно тога иде на претпоставку. За почетак, нема се утисак личних међусобних односа. Ликови су, због недостатка претходне интеракције, помало бледи. Одвођење сина маторог брачног пара - Херисона, је тек нека слика. То што отац због справа за хендикепе не може ни да се сети тога ни да размишља о томе за мене није толико страшно јер нема никаквог претходног проживљавања њиховог односа. Констатација да му је то син није довољна, бар не у уметности - у принципу у уметности било које врсте. Али ипак, занимљиве су неке идеје које су изложене, а још занимљивија је расправа која би могла да уследи - поготово данас и у контексту данашње проблематике једнакости, права и сличног...
Филм-књига, може да има тумачење у једном општем друштвеном смислу. Хоћу да кажем да није случајно узет балет у некаквој културној установи и није случајно радња већину времена на ТВ-у. Уметност је основни израз човекове слободе - могућност да ствари прикаже, схвати, види, проживи из другог угла или на други начин. То је, на пример, она слобода коју човек има не да смрт избегне, него да јој се наруга или прикаже сав њен ужас, како већ он жели и може... С друге стране телевизор је нека врста нашег прозора у свет. Контакт са јавношћу, друштвом. Заједно, по мени, они могу да представљају јавну сцену неког друштва.
Све функционише по устаљеном поретку. Имамо музичаре који диктирају медиокритетни ритам - публику (бар ту елиту) која учествује у целој ствари, балерине које су парадоксална мешавина лепог и ружног, грациозног и неспретног. Ту су, наравно, и пси естаблишмента, државна сила која ни у нижим ни у вишим члановима не показује знаке ни намере да поштује правила игре по којима други играју. Дакле с једне стране имамо разраду идеје једнакости свих до апсурда, а с друге стране имамо једно дистопистичко друштво које је зарад развијања таквог друштва дозволило чак 200 измена устава. Само у томе видимо колико пуно држава гуши. С једне стране апсурд потпуне једнакости људи, схваћене у смислу истоветности, а с друге стране опресија која се рађа из сваког одрицања од личних права. Држава не само да је ушла у домове и породице, што видимо из Џорџовог сећања, већ је ушла и у главе људи. Човек не може више да ради шта хоће, не може да говори шта хоће, не може да практикује у свом дому шта хоће, не може да мисли шта хоће.
То је суштина власти, да гута увек и још и никад не стане док све није под њом. То је природа сваке политичке власти и моћи.
Углавном, на ту јавну друштвену сцену, симболизовану у телевизијском преносу балета, ступа некакав изгредник - побуњеник. Узгред, није ли симпатично што је балет који изводе - Успавана лепотица?
Углавном, овде се прича и филм разликују. У филму видимо једног племенитог револуционара са помало наивним наступом. У причи налазимо моћан наступ једног егоманијака, можда чак и лудака.
Предпостављам да је таква судбина свих оних који покушају да се истакну. Више ми се допада како у филму Џорџ бива опчињен наступом. Има извесне драме у томе да из монструозне учмалости у којој се налази га извлачи управо један уметнички покрет - чин пркоса, личног изражаја, издизања изнад осталих - а онда, када естаблишмент угуши то, слика брзо бледи. Џорџ чак више ни не препознаје свог сина. Харисон је његов син у смислу приче о човеку у дистопији - гледано из угла Џорџа, али је такође и син народа који се из народа издваја и покушава да изврши револуцију - и он схвата, колико могу да видим у његовом плану, да он не може да победи, не онако како они очекују. Он очекује да изгуби, погине, да би тај његов чин отворио људима очи. Он је можда и могао да разнесе ту дворану, али он је изабрао да не изврши политички тероризам. Његов тероризам је духовни, а не пука борба за контролу полуга власти. Он хоће и саме полуге да разруши. Значајан поглед потпуног разумевања, скоро намиг, пре него што ће за своју идеју, свој живот заправо, не тек пуку теорему-идеју, положити управо тај свој живот.
Као прави револуционар он разуме да покушај мењања владајућег поретка ствари не може да се извршти пуком реорагнизацијом или некаквим новим актима, законима. Преокрет има ону пуну снагу када се она годинама, можда чак и генерацијама, накупља у људима и једног дана се сви погледају међусобно и схвате. Тада се ствари мењају природно, оно "подсвесно", то јест неизречено у друштву, просто постаје прејако да би га стање ствари задржало. Па добро сад баш.... природно....
То је, ипак, вечита борба између жртвовања, борбе - који могу бити сасвим суптилни, и опште лењости и потребе да се "ноге дигну у вис". Авај, како то бива са недокучивом људском природом, увек се јави неки нови проблем. Ипак ми живимо у динамичном свету, ипак не можемо да укротимо ни себе лично, никада, не до краја. Добро је то. Где има борбе, конфликта, има и места за напредак.
А борба о којој говорим је она дрскост да се размишља слободно, истражује, живи живот пуним плућима. Највећа је дрскост не изабрати други канал или не платити рачуне - највећа је дрскост угасити ТВ и упалити мозак. Револуција је, у мом доживљају, у сасвим обичним свакодневним, а ипак толико запостављеним стварима.
Коме је борба мрска - чека га учмалост одржавана велом бесмислене буке - која не дозвољава размишљање - то је "сома", о којој је Хаксли говорио, коју већ данас конзумирамо. Не једна сома, него прилагођена личним потребама - још опаснија.
А не могу ни заобићи "doublethink" - Орвелово двомислије. Да симултано важе две истине. Ми заиста живимо и Орвелово двомислије: видимо истину, разумемо је и прихватамо - и живимо супротно томе. Можда нема "Океаније" нити "светске Државе", али дистопија има власт над нама, овде и сада, суптилније и подмуклије него што се чини да су два великана хтела то да покажу...
Бонус: Хаксли или Орвел, питање је сад...
Углавном, фајнл ворнинг. И НЕ, филм није најгоре срање. Зар бих ја икада шеровао неку трешину?
Добро, не још...
Е тако. Мој општи утисак је да је целокупна идеја, и у филму и у књизи, мало... траљаво спроведена. Само мало. Као да је неко смислио добру сцену, или добар "трип", идеју, оно шта читалац треба да доживи, а није скроз добро одвео до тога. Пуно тога иде на претпоставку. За почетак, нема се утисак личних међусобних односа. Ликови су, због недостатка претходне интеракције, помало бледи. Одвођење сина маторог брачног пара - Херисона, је тек нека слика. То што отац због справа за хендикепе не може ни да се сети тога ни да размишља о томе за мене није толико страшно јер нема никаквог претходног проживљавања њиховог односа. Констатација да му је то син није довољна, бар не у уметности - у принципу у уметности било које врсте. Али ипак, занимљиве су неке идеје које су изложене, а још занимљивија је расправа која би могла да уследи - поготово данас и у контексту данашње проблематике једнакости, права и сличног...
Филм-књига, може да има тумачење у једном општем друштвеном смислу. Хоћу да кажем да није случајно узет балет у некаквој културној установи и није случајно радња већину времена на ТВ-у. Уметност је основни израз човекове слободе - могућност да ствари прикаже, схвати, види, проживи из другог угла или на други начин. То је, на пример, она слобода коју човек има не да смрт избегне, него да јој се наруга или прикаже сав њен ужас, како већ он жели и може... С друге стране телевизор је нека врста нашег прозора у свет. Контакт са јавношћу, друштвом. Заједно, по мени, они могу да представљају јавну сцену неког друштва.
Све функционише по устаљеном поретку. Имамо музичаре који диктирају медиокритетни ритам - публику (бар ту елиту) која учествује у целој ствари, балерине које су парадоксална мешавина лепог и ружног, грациозног и неспретног. Ту су, наравно, и пси естаблишмента, државна сила која ни у нижим ни у вишим члановима не показује знаке ни намере да поштује правила игре по којима други играју. Дакле с једне стране имамо разраду идеје једнакости свих до апсурда, а с друге стране имамо једно дистопистичко друштво које је зарад развијања таквог друштва дозволило чак 200 измена устава. Само у томе видимо колико пуно држава гуши. С једне стране апсурд потпуне једнакости људи, схваћене у смислу истоветности, а с друге стране опресија која се рађа из сваког одрицања од личних права. Држава не само да је ушла у домове и породице, што видимо из Џорџовог сећања, већ је ушла и у главе људи. Човек не може више да ради шта хоће, не може да говори шта хоће, не може да практикује у свом дому шта хоће, не може да мисли шта хоће.
То је суштина власти, да гута увек и још и никад не стане док све није под њом. То је природа сваке политичке власти и моћи.
Углавном, на ту јавну друштвену сцену, симболизовану у телевизијском преносу балета, ступа некакав изгредник - побуњеник. Узгред, није ли симпатично што је балет који изводе - Успавана лепотица?
Углавном, овде се прича и филм разликују. У филму видимо једног племенитог револуционара са помало наивним наступом. У причи налазимо моћан наступ једног егоманијака, можда чак и лудака.
Предпостављам да је таква судбина свих оних који покушају да се истакну. Више ми се допада како у филму Џорџ бива опчињен наступом. Има извесне драме у томе да из монструозне учмалости у којој се налази га извлачи управо један уметнички покрет - чин пркоса, личног изражаја, издизања изнад осталих - а онда, када естаблишмент угуши то, слика брзо бледи. Џорџ чак више ни не препознаје свог сина. Харисон је његов син у смислу приче о човеку у дистопији - гледано из угла Џорџа, али је такође и син народа који се из народа издваја и покушава да изврши револуцију - и он схвата, колико могу да видим у његовом плану, да он не може да победи, не онако како они очекују. Он очекује да изгуби, погине, да би тај његов чин отворио људима очи. Он је можда и могао да разнесе ту дворану, али он је изабрао да не изврши политички тероризам. Његов тероризам је духовни, а не пука борба за контролу полуга власти. Он хоће и саме полуге да разруши. Значајан поглед потпуног разумевања, скоро намиг, пре него што ће за своју идеју, свој живот заправо, не тек пуку теорему-идеју, положити управо тај свој живот.
Као прави револуционар он разуме да покушај мењања владајућег поретка ствари не може да се извршти пуком реорагнизацијом или некаквим новим актима, законима. Преокрет има ону пуну снагу када се она годинама, можда чак и генерацијама, накупља у људима и једног дана се сви погледају међусобно и схвате. Тада се ствари мењају природно, оно "подсвесно", то јест неизречено у друштву, просто постаје прејако да би га стање ствари задржало. Па добро сад баш.... природно....
 |
| Револуција о којој ја причам односи се на бруст-халтере, наравно |
То је, ипак, вечита борба између жртвовања, борбе - који могу бити сасвим суптилни, и опште лењости и потребе да се "ноге дигну у вис". Авај, како то бива са недокучивом људском природом, увек се јави неки нови проблем. Ипак ми живимо у динамичном свету, ипак не можемо да укротимо ни себе лично, никада, не до краја. Добро је то. Где има борбе, конфликта, има и места за напредак.
А борба о којој говорим је она дрскост да се размишља слободно, истражује, живи живот пуним плућима. Највећа је дрскост не изабрати други канал или не платити рачуне - највећа је дрскост угасити ТВ и упалити мозак. Револуција је, у мом доживљају, у сасвим обичним свакодневним, а ипак толико запостављеним стварима.
Коме је борба мрска - чека га учмалост одржавана велом бесмислене буке - која не дозвољава размишљање - то је "сома", о којој је Хаксли говорио, коју већ данас конзумирамо. Не једна сома, него прилагођена личним потребама - још опаснија.
А не могу ни заобићи "doublethink" - Орвелово двомислије. Да симултано важе две истине. Ми заиста живимо и Орвелово двомислије: видимо истину, разумемо је и прихватамо - и живимо супротно томе. Можда нема "Океаније" нити "светске Државе", али дистопија има власт над нама, овде и сада, суптилније и подмуклије него што се чини да су два великана хтела то да покажу...
 |
| Прво те игноришу, онда ти се смеју, онда се боре против тебе, а онда гледамо жене како трче за бусом без брусева. А онда завијемо сарму и попијемо по једну љуту. |
Бонус: Хаксли или Орвел, питање је сад...
