2081 - сви су напокон једнаки

Спојлер алрт! Ко није гледао кратки филм 2081 ни читао кратку (заиста кратку) причу по којој је исти рађен, би свакако требало да остави шпорет укључен, сарму незавијену, жену, ђецу..

Углавном, фајнл ворнинг. И НЕ, филм није најгоре срање. Зар бих ја икада шеровао неку трешину?
Добро, не још...



Е тако. Мој општи утисак је да је целокупна идеја, и у филму и у књизи, мало... траљаво спроведена. Само мало. Као да је неко смислио добру сцену, или добар "трип", идеју, оно шта читалац треба да доживи, а није скроз добро одвео до тога. Пуно тога иде на претпоставку. За почетак, нема се утисак личних међусобних односа. Ликови су, због недостатка претходне интеракције, помало бледи. Одвођење сина маторог брачног пара - Херисона, је тек нека слика. То што отац због справа за хендикепе не може ни да се сети тога ни да размишља о томе за мене није толико страшно јер нема никаквог претходног проживљавања њиховог односа. Констатација да му је то син није довољна, бар не у уметности - у принципу у уметности било које врсте. Али ипак, занимљиве су неке идеје које су изложене, а још занимљивија је расправа која би могла да уследи - поготово данас и у контексту данашње проблематике једнакости, права и сличног...

Филм-књига, може да има тумачење у једном општем друштвеном смислу. Хоћу да кажем да није случајно узет балет у некаквој културној установи и није случајно радња већину времена на ТВ-у. Уметност је основни израз човекове слободе - могућност да ствари прикаже, схвати, види, проживи из другог угла или на други начин. То је, на пример, она слобода коју човек има не да смрт избегне, него да јој се наруга или прикаже сав њен ужас, како већ он жели и може... С друге стране телевизор је нека врста нашег прозора у свет. Контакт са јавношћу, друштвом. Заједно, по мени, они могу да представљају јавну сцену неког друштва.
Све функционише по устаљеном поретку. Имамо музичаре који диктирају медиокритетни ритам - публику (бар ту елиту) која учествује у целој ствари, балерине које су парадоксална мешавина лепог и ружног, грациозног и неспретног. Ту су, наравно, и пси естаблишмента, државна сила која ни у нижим ни у вишим члановима не показује знаке ни намере да поштује правила игре по којима други играју. Дакле с једне стране имамо разраду идеје једнакости свих до апсурда, а с друге стране имамо једно дистопистичко друштво које је зарад развијања таквог друштва дозволило чак 200 измена устава. Само у томе видимо колико пуно држава гуши. С једне стране апсурд потпуне једнакости људи, схваћене у смислу истоветности, а с друге стране опресија која се рађа из сваког одрицања од личних права. Држава не само да је ушла у домове и породице, што видимо из Џорџовог сећања, већ је ушла и у главе људи. Човек не може више да ради шта хоће, не може да говори шта хоће, не може да практикује у свом дому шта хоће, не може да мисли шта хоће.
То је суштина власти, да гута увек и још и никад не стане док све није под њом. То је природа сваке политичке власти и моћи.


Углавном, на ту јавну друштвену сцену, симболизовану у телевизијском преносу балета, ступа некакав изгредник - побуњеник. Узгред, није ли симпатично што је балет који изводе - Успавана лепотица?
Углавном, овде се прича и филм разликују. У филму видимо једног племенитог револуционара са помало наивним наступом. У причи налазимо моћан наступ једног егоманијака, можда чак и лудака.
Предпостављам да је таква судбина свих оних који покушају да се истакну. Више ми се допада како у филму Џорџ бива опчињен наступом. Има извесне драме у томе да из монструозне учмалости у којој се налази га извлачи управо један уметнички покрет - чин пркоса, личног изражаја, издизања изнад осталих - а онда, када естаблишмент угуши то, слика брзо бледи. Џорџ чак више ни не препознаје свог сина. Харисон је његов син у смислу приче о човеку у дистопији - гледано из угла Џорџа, али је такође и син народа који се из народа издваја и покушава да изврши револуцију - и он схвата, колико могу да видим у његовом плану, да он не може да победи, не онако како они очекују. Он очекује да изгуби, погине, да би тај његов чин отворио људима очи. Он је можда и могао да разнесе ту дворану, али он је изабрао да не изврши политички тероризам. Његов тероризам је духовни, а не пука борба за контролу полуга власти. Он хоће и саме полуге да разруши. Значајан поглед потпуног разумевања, скоро намиг, пре него што ће за своју идеју, свој живот заправо, не тек пуку теорему-идеју, положити управо тај свој живот.

Као прави револуционар он разуме да покушај мењања владајућег поретка ствари не може да се извршти пуком реорагнизацијом или некаквим новим актима, законима. Преокрет има ону пуну снагу када се она годинама, можда чак и генерацијама, накупља у људима и једног дана се сви погледају међусобно и схвате. Тада се ствари мењају природно, оно "подсвесно", то јест неизречено у друштву, просто постаје прејако да би га стање ствари задржало. Па добро сад баш.... природно....

Револуција о којој ја причам односи се на бруст-халтере, наравно

То је, ипак, вечита борба између жртвовања, борбе - који могу бити сасвим суптилни, и опште лењости и потребе да се "ноге дигну у вис". Авај, како то бива са недокучивом људском природом, увек се јави неки нови проблем. Ипак ми живимо у динамичном свету, ипак не можемо да укротимо ни себе лично, никада, не до краја. Добро је то. Где има борбе, конфликта, има и места за напредак.
А борба о којој говорим је она дрскост да се размишља слободно, истражује, живи живот пуним плућима. Највећа је дрскост не изабрати други канал или не платити рачуне - највећа је дрскост угасити ТВ и упалити мозак. Револуција је, у мом доживљају, у сасвим обичним свакодневним, а ипак толико запостављеним стварима.

Коме је борба мрска - чека га учмалост одржавана велом бесмислене буке - која не дозвољава размишљање - то је "сома", о којој је Хаксли говорио, коју већ данас конзумирамо. Не једна сома, него прилагођена личним потребама - још опаснија.
А не могу ни заобићи "doublethink" - Орвелово двомислије. Да симултано важе две истине. Ми заиста живимо и Орвелово двомислије: видимо истину, разумемо је и прихватамо - и живимо супротно томе. Можда нема "Океаније" нити "светске Државе", али дистопија има власт над нама, овде и сада, суптилније и подмуклије него што се чини да су два великана хтела то да покажу...

Прво те игноришу, онда ти се смеју, онда се боре против тебе,
а онда гледамо жене како трче за бусом без брусева.
А онда завијемо сарму и попијемо по једну љуту.

Бонус: Хаксли или Орвел, питање је сад...

Материјалистичка генерација

Људи данашњице су прилично разочаравајући. Можда чак и више од моје последње изведбе у кревету, али нећемо сад о томе...
21. Век донео је толико изума, толико технологије - толико није решио основне људске потребе. Радио, авион, свемирска технологија, мобилни телефони, интернет. Људи су данас ипак, прилично отуђени. Усамљени. Трче кроз живот скупљајући паре, трошећи их на живот који немају времена да живе. Отимају се на, сада већ озлоглашеним, распродајама. Где год и кад год је нешто "џабака" имају се видети ти.... они. Непросвећени, приземни, похлепни, материјалисти. Они који грабе.

ditto

Шта се то десило у нашим мозговима за време еволуције? Шта се то није десило? Ко је одговоран за настало стање? Појединац? Снага друштвене масе, неконтролисана и примална, која појединца обузима и сврстава у свој предисторијски пир? Не говорим о Србији, не говорим о мушкарцима или женама, старима или младима, партизановцима или звездашима... интересује ме само човек, огољен оних контекста који су небитни или само продукт насталог стања. Интересује ме покретач. Да, ствар са јапанским трешњама је само начин да продам причу.

Ако могу они, зашто не бих и ја... Узгред, не мислите ли да је слатко то
што су нас тако љубазно упозоравали? Није слоба крив, ми смо говна!

И када погледамо у себе и установимо дијагнозу - да нас и дан данас испуњавају и чине срећним сасвим површне, материјалне и ситне ствари - пороци, храна, секс, имовина....

Чееееееееееекај мало...

Ако нас заиста испуњавају те ствари... зашто никад није било веће продаје жуте штампе? Откуд таква естрадизација политике и друштвеног живота? Откуд штампање и издавање толиког кича и шунда? Како ријалити-шоу интерреагује са овим нашим хомо-материјалопитекусом (дил виф ит!)? Како нам је, таквим материјалистима, толико велики проблем нереалних стандарда који се намећу женама тек сад искрсао? Говорим, наравно, о идеалној жени од 23.2 кг са струком дебљине палца просечног етиопског детета и сисама величине нечега што је нерално велико и тотално забавно употребити у овој аналогији....

Мени, бар, се чини да је прикладније за једну материјалистичку генерацију да се шетају наоколо голи, да су паркови свуд наоколо, да је јавни морал сасвим лабава, готово непостојећа ствар... после радног дана, или за време одмора, иде се на пикник у природу, ужива се планини, ливади, мору, сунцу, небу посутом звездама... Девојци са великим си-


Али није тако. Заправо, раније генерације, којима ми данас лепимо етикету некаквих идеалиста, људи који су оперисали у неким тоталитарним или идеалистичким друштвима, заправо ти људи су били далеко више... материјалисти од нас. Сада морам позвати у помоћ своје другаре: велике и компликоване речи. Упознајте господина Постмодернизма и његову субмисивну сексуалну партнерку госпођу Деконструкцију.

Имају и пса Скепсу.

 Ја бих био најбољи професор философије икад. То на страну... 20. и 21. век донео је са собом, или ако баш хоћемо, донели смо ми у њега - овај диван брачни пар. Гламурозно ушетавши у нашу културу са својим либералним схватањима они су уништили свету институцију брака између господе Метанаратива и госпођа Друштва.
Пластично речено, материјалистичке генерације су биле оне које су приступале материји, тј. свету, тј. уопште реалности из истог угла. Било би погрешно рећи "здраво за готово", али макар су људи оперисали унутар одређених претпоставки. Оне су се тицале света, човека, начина уређења и функционисања друштва, па чак и метафизике. То је тзв. метанаратив - велики наратив - велика заједничка прича - заједнички контекст.
А онда су господа Метанаративи осетили оштар бич промискуитетне госпође Деконструкције.
Светски ратови, моралне и друге друштвене кризе пробудиле су у човеку онај прилично исконски нагон - да се пита питања попут "Зашто?" и "Да ли?", "Како?" и "У ком случају?", као и "Да ли је св. Никола посна слава?" и "Колико пута смем да ударим жену или дете ако је пост?"

За оне који су рекли 12 или 21 - више среће у 22. веку.

Та питања су поцепала некад уједињено друштво које је сада прилично непристојно кренуло да се шетка по театру реалности и кренуло да загледа ствари из других углова и да пипка експонате. Госпође Друштва су биле силно љубоморне и до дан данас нису преболеле понашање својих раскалашних мужева.
То, заузврат, ствара данашњу ситуацију "смрти реалности", у којој чак и нама најапсурдније идеје не само да обитавају, већ и напредују. То је онај корен мисли који је изродио данашње стање, пре свега у Европи - "anything goes". То је оно: "Како му кој мој није јасно да то није тако, него овако како ја мислим!?"

Какве то има везе са материјализмом или, назваћу га тако, илузионизмом?

Ако не постоји неки метанаратив који може да обједини наша виђења, онда прибегавамо оним мањим наративима. То је јако плодно тло за пропаганду, сурогате (менталне и физичке), манипулацију. Маркетинг, ипак, постоји вековима... није случајно сада процветао.
Човеку се данас продаје не производ - него статус. Продаје му се искуство нечега. Продаје му се, на неки начин и део њега самог. Жижек је много паметнији од мене:

И тако, ми смо данас престали да конзумирамо природу, то јест материју. Конзумација у 21. веку своди се на много суптилније ствари... Када данашњи човек купи брз ауто, он не купује лепо парче метала које му нарочито лепо стоји уз фризуру(иако: Неш Бриџис) - он купује читав сет идеја, које он лично или мања или већа група приписује том предмету.

Тако, данашња генерација није нимало материјалистичка. Ми смо изгнали материју. У театру смо експонате испипкали, изокретали, изпремештали - безобразно и без поштовања - и сада свако седи у свом ћошку и ужива у погледу. Понеки се и надвикују и свађају око тога чији је већи, аааааааааали то је део људске природе.

Зато су ми стране оне дијагнозе које критикују друштвене феномене са стриктно прималне стране човека. Ствар је постала суптилнија и компликованија. Зато ми се не свиђају проповеди о Богу заробљене у антици и васкрснуте само на 20ак минута сваке недеље око 9 ујутро, да би одмах потом биле сахрањене и остављене да чекају на следеће недељно загледање.

Не нудим никакво решење јер га немам, само его-сексуалишем својим умом поједине идеје...
Као и они други људи... који гледају из својих угло... а у курац.