Материјалистичка генерација

Људи данашњице су прилично разочаравајући. Можда чак и више од моје последње изведбе у кревету, али нећемо сад о томе...
21. Век донео је толико изума, толико технологије - толико није решио основне људске потребе. Радио, авион, свемирска технологија, мобилни телефони, интернет. Људи су данас ипак, прилично отуђени. Усамљени. Трче кроз живот скупљајући паре, трошећи их на живот који немају времена да живе. Отимају се на, сада већ озлоглашеним, распродајама. Где год и кад год је нешто "џабака" имају се видети ти.... они. Непросвећени, приземни, похлепни, материјалисти. Они који грабе.

ditto

Шта се то десило у нашим мозговима за време еволуције? Шта се то није десило? Ко је одговоран за настало стање? Појединац? Снага друштвене масе, неконтролисана и примална, која појединца обузима и сврстава у свој предисторијски пир? Не говорим о Србији, не говорим о мушкарцима или женама, старима или младима, партизановцима или звездашима... интересује ме само човек, огољен оних контекста који су небитни или само продукт насталог стања. Интересује ме покретач. Да, ствар са јапанским трешњама је само начин да продам причу.

Ако могу они, зашто не бих и ја... Узгред, не мислите ли да је слатко то
што су нас тако љубазно упозоравали? Није слоба крив, ми смо говна!

И када погледамо у себе и установимо дијагнозу - да нас и дан данас испуњавају и чине срећним сасвим површне, материјалне и ситне ствари - пороци, храна, секс, имовина....

Чееееееееееекај мало...

Ако нас заиста испуњавају те ствари... зашто никад није било веће продаје жуте штампе? Откуд таква естрадизација политике и друштвеног живота? Откуд штампање и издавање толиког кича и шунда? Како ријалити-шоу интерреагује са овим нашим хомо-материјалопитекусом (дил виф ит!)? Како нам је, таквим материјалистима, толико велики проблем нереалних стандарда који се намећу женама тек сад искрсао? Говорим, наравно, о идеалној жени од 23.2 кг са струком дебљине палца просечног етиопског детета и сисама величине нечега што је нерално велико и тотално забавно употребити у овој аналогији....

Мени, бар, се чини да је прикладније за једну материјалистичку генерацију да се шетају наоколо голи, да су паркови свуд наоколо, да је јавни морал сасвим лабава, готово непостојећа ствар... после радног дана, или за време одмора, иде се на пикник у природу, ужива се планини, ливади, мору, сунцу, небу посутом звездама... Девојци са великим си-


Али није тако. Заправо, раније генерације, којима ми данас лепимо етикету некаквих идеалиста, људи који су оперисали у неким тоталитарним или идеалистичким друштвима, заправо ти људи су били далеко више... материјалисти од нас. Сада морам позвати у помоћ своје другаре: велике и компликоване речи. Упознајте господина Постмодернизма и његову субмисивну сексуалну партнерку госпођу Деконструкцију.

Имају и пса Скепсу.

 Ја бих био најбољи професор философије икад. То на страну... 20. и 21. век донео је са собом, или ако баш хоћемо, донели смо ми у њега - овај диван брачни пар. Гламурозно ушетавши у нашу културу са својим либералним схватањима они су уништили свету институцију брака између господе Метанаратива и госпођа Друштва.
Пластично речено, материјалистичке генерације су биле оне које су приступале материји, тј. свету, тј. уопште реалности из истог угла. Било би погрешно рећи "здраво за готово", али макар су људи оперисали унутар одређених претпоставки. Оне су се тицале света, човека, начина уређења и функционисања друштва, па чак и метафизике. То је тзв. метанаратив - велики наратив - велика заједничка прича - заједнички контекст.
А онда су господа Метанаративи осетили оштар бич промискуитетне госпође Деконструкције.
Светски ратови, моралне и друге друштвене кризе пробудиле су у човеку онај прилично исконски нагон - да се пита питања попут "Зашто?" и "Да ли?", "Како?" и "У ком случају?", као и "Да ли је св. Никола посна слава?" и "Колико пута смем да ударим жену или дете ако је пост?"

За оне који су рекли 12 или 21 - више среће у 22. веку.

Та питања су поцепала некад уједињено друштво које је сада прилично непристојно кренуло да се шетка по театру реалности и кренуло да загледа ствари из других углова и да пипка експонате. Госпође Друштва су биле силно љубоморне и до дан данас нису преболеле понашање својих раскалашних мужева.
То, заузврат, ствара данашњу ситуацију "смрти реалности", у којој чак и нама најапсурдније идеје не само да обитавају, већ и напредују. То је онај корен мисли који је изродио данашње стање, пре свега у Европи - "anything goes". То је оно: "Како му кој мој није јасно да то није тако, него овако како ја мислим!?"

Какве то има везе са материјализмом или, назваћу га тако, илузионизмом?

Ако не постоји неки метанаратив који може да обједини наша виђења, онда прибегавамо оним мањим наративима. То је јако плодно тло за пропаганду, сурогате (менталне и физичке), манипулацију. Маркетинг, ипак, постоји вековима... није случајно сада процветао.
Човеку се данас продаје не производ - него статус. Продаје му се искуство нечега. Продаје му се, на неки начин и део њега самог. Жижек је много паметнији од мене:

И тако, ми смо данас престали да конзумирамо природу, то јест материју. Конзумација у 21. веку своди се на много суптилније ствари... Када данашњи човек купи брз ауто, он не купује лепо парче метала које му нарочито лепо стоји уз фризуру(иако: Неш Бриџис) - он купује читав сет идеја, које он лично или мања или већа група приписује том предмету.

Тако, данашња генерација није нимало материјалистичка. Ми смо изгнали материју. У театру смо експонате испипкали, изокретали, изпремештали - безобразно и без поштовања - и сада свако седи у свом ћошку и ужива у погледу. Понеки се и надвикују и свађају око тога чији је већи, аааааааааали то је део људске природе.

Зато су ми стране оне дијагнозе које критикују друштвене феномене са стриктно прималне стране човека. Ствар је постала суптилнија и компликованија. Зато ми се не свиђају проповеди о Богу заробљене у антици и васкрснуте само на 20ак минута сваке недеље око 9 ујутро, да би одмах потом биле сахрањене и остављене да чекају на следеће недељно загледање.

Не нудим никакво решење јер га немам, само его-сексуалишем својим умом поједине идеје...
Као и они други људи... који гледају из својих угло... а у курац.